Ako ste roditelj treba ovo da pročitate. Tarja Mitrović je profesorka koja stoji iza bloga „Moja Finska“ na kom redovno objavljuje razne zanimljivosti iz te zemlje. U jednom od svojih tekstova je opisala kako roditelji u Finskoj spremaju svoju decu za početak školske godine i uporedila ih s roditeljima iz Srbije i Balkana.
„Iako se u Srbiji i regionu, osnovci tek spremaju za prvo školsko zvono, koje će pozvoniti u ponedeljak, 1. septembra, u Finskoj je školska godina već počela.
Zato bi valjalo da deca od početka učestvuju u kreiranju svog radnog dana, gde će sama, uz malu roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki ljudi organizovati svoj radni dan, ostaviti vreme za igru, za učenje i ostale aktivnosti…ali, onaj skup priprema za početak nove školske godine, mi je fenomen sam po sebi, možda i veći od samog polaska deteta u školu, koji je prirodan sled stvari u odrastanju deteta, da jednostavno moram da iznesem svoje mišljenje o tome.
Iako shvatam da roditeljii u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za ‘besplatno obrazovanje’, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.
Kupovina skupih stvari, markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje od onih koje se kupuju u supermarketima, torbi koji svetle, a koje koštaju kao da su torbe koje govore, nova markirana garderoba…a sve da im deca ne budu gore obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom.
Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i prihvaćeni.
Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva, a oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja..i tako, igri nema kraja.
Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…
Usklađivanje porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji doprinosi stresu kod roditelja, zbog novonastale situacije, polaska deteta u školu. Kako će zaboga dete samo da ustane, da pojede sendvič i ode u školu?
Roditelji se tada zabrinu jer im radno vreme nije usklađeno sa detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u školu, pa će jadno morati peške. Dragi roditelji, ako su deca spremna za polazak u školu, spremna su i za nove obaveze i odgovornosti, pa se tako i ponašajte.
Godinu dve dana pre polaska u školu, decu bi valjalo upoznati sa pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako doći do buduće škole, ali kroz više različitih putanja, kako bi stekli prostornu orijentaciju, ostavljati ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih da sami naprave sebi sendvič…i sve te ostale elementarne radnje, koje roditelji radije vole da obavljaju umesto njih, praveći decu nesposobnim bićima.
Period, dok dete ide u vrtić, dobro je iskoristiti za uvežbavanje samostalnog snalaženja. Pustite ih da vas oni vode do vrtića, do pijace, do bake i deke, i svuda gde idete sa njima, igrajte se usput tako da zapamte nazive ulica, pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a vi im posle toga, ukažite na greške, ukoliko ih je bilo. To je možda teži način nego odvesti dete kolima u školu, ali, ovo je mnogo bolje za dete, a i za vas.
Finci puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu, očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana deca“.
Za svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na odgovornost i kasnije osamostaljenje.
Iako su roditelji – roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…
Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi…već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.
Finci ne vole da se razbacuju pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava. „Second hand“ prodavnice su pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno.
Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla. Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama, ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji. Ali tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci.
Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji svoju decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoći da postanu odgovorni i samostalni. Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano.
Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama „Käsityö“ (Zanati / rukotvorine) obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet „Kotitalous“ (Domaćinstvo), gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani…Iz predmeta „Käsityö“ deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…
U Finskoj deca do šestog razreda nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika, često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost, pravo na igru onemogućeno.
To svakako nije dobro. Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na vazduhu.
Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.
Ono što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama…jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja.
Bitno je da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće.
Zato, dragi roditelji, znam da volite i brinete za svoju decu, znam da ih, po prirodi stvari štitite, ali ih nekada pustite da stvari iskuse kroz iskustvo, njihovo, ne vaše. Nažalost, mnogi roditelji, imaju krivu predstavu da će biti manje dobri roditelji ukoliko detetu sve ne ponude na tacni, ali, verujte mi, prelomite to u sebi, budite jaki i nemojte se osećati loše, ukoliko ne radite stvari umesto njih, Biće vam kasnije teže da gledate dete koje je nesamostalno, nesposobno, razmaženo…
Zato, kada vaše mezimče krene u prvi razred, nemojte mu ljubav pokazivati tako što ćete mu pakovati knjige, raditi domaći, voziti ga u školu, pred njim prekoravati učitelja i na taj način stalno braniti dete, jer će dete na taj način učitelja doživeti kao neprijatelja, a odlazak u školu kao kaznu.
Ljubav mu pokažite tako što ćete se interesovati, pitati dete kako mu je prošao dan u školi, šta je novo naučilo, pokazati mu da ste ponosni na njega, U tom smislu, dopada mi se onaj običaj u Finskoj, gde postoji ritual porodičnog okupljanja za večerom.
Tada oni pričaju kako im je prošao dan, razgovaraju, dogovaraju se…a onda se setim da u Srbiji toga nema, bar ne kod mnogih porodica, a i kada se okupe, onda i ne razgovaraju, jer je kao nekakav jeres razgovarati u toku jela…
Svoj dečici želim radostan polazak u školu, a njihovim ponosnim roditeljima samo želim da poručim da budu i dalje tako brižni i divni, i da uvek, kao i do sada, rade najbolje za svoju decu, ali da uvek razmisle prvo šta je na dugoročnom planu, najbolje za njihovo dete.
Ovde je, kao i u mnogim situacijama, prisutno ono pravilo ‘Manje je više’…manje radite umesto deteta i time ćete mu više činiti.“
Izvor: Buka
BONUS VIDEO
