Iako braća i sestre odrastaju u istoj porodici i prolaze kroz mnoge iste događaje, njihova sećanja na detinjstvo često se razlikuju. Ono što je za jednu osobu bilo presudno iskustvo, druga možda jedva pamti ili ga tumači na sasvim drugačiji način.
Svako vidi svoju verziju iste priče
Postoji zanimljiva teorija koja objašnjava zbog čega dolazi do ovih razlika. Zamislite bejzbol stadion ograđen visokom drvenom ogradom. Na ogradi se nalaze male rupe kroz koje deca, koja nisu mogla da kupe kartu, posmatraju utakmicu. Svi gledaju isti meč, ali svako kroz drugu rupu. Zbog različitog ugla gledanja, svako će zapamtiti ponešto drugačije i imati svoju verziju onoga što se dogodilo.
Na sličan način funkcionišu i porodična sećanja. Iako smo prisustvovali istim događajima, svako ih je doživeo iz svoje perspektive.
Percepcija oblikuje uspomene
Percepcija predstavlja način na koji doživljavamo i tumačimo ljude, situacije i događaje. Upravo zbog toga ne pamtimo svi iste stvari na isti način.
Braća i sestre, iako pripadaju istoj porodici, zapravo odrastaju u različitim okolnostima. Starije dete provodi prve godine samo sa roditeljima, dok mlađe dolazi u porodicu koja je već drugačije organizovana. Razlika u godinama, životnim okolnostima i odnosima unutar porodice utiče na to kako svako od njih pamti detinjstvo.
Na primer, kada članovi porodice razgovaraju o nekom rođaku, nije neobično da neko kaže: „Ja ga se uopšte ne sećam tako.“ Razlog nije nužno lošije pamćenje, već činjenica da je svako imao drugačiji odnos sa tom osobom. Nekoga je stric dočekivao sa osmehom, drugoga je češće kritikovao. Upravo takva lična iskustva oblikuju naše uspomene.
Isto iskustvo, različiti zaključci
Ljudi često prolaze kroz iste događaje, ali iz njih izvlače potpuno različite zaključke.
Recimo, porodica koja živi na selu zajedno doživi snažno nevreme, grad ili tornado. Svi zajedno silaze u podrum kako bi se zaštitili, ali će kasnije svako drugačije prepričavati taj događaj. Nekome će to biti samo prolazna neprijatnost, dok će drugi pamtiti veliki strah i osećaj opasnosti.
Način na koji ćemo zapamtiti određeni događaj zavisi od prethodnih iskustava, emocija koje smo tada osećali i ličnog doživljaja situacije.
Uspomene nisu objektivan zapis
Porodični život sastoji se od bezbroj zajedničkih trenutaka, ali svaki član porodice te događaje „arhivira“ u svom sećanju na drugačiji način. Zbog toga se tokom porodičnih okupljanja često javljaju različite verzije iste priče.
Neko će se prisećati toplih porodičnih ručkova, dok će drugome u sećanju ostati svađa koja se dogodila istog dana. Nijedna od tih uspomena nije nužno pogrešna – one jednostavno odražavaju različita iskustva i emocije.
Zašto se ne slažemo oko prošlosti?
Kada brat, sestra ili roditelj kaže: „Ja se toga ne sećam tako“, to ne znači da želi da ospori tuđe iskustvo. Najčešće je reč o iskrenom prisećanju događaja onako kako ga je ta osoba doživela i sačuvala u svom pamćenju.
Zbog toga različita porodična sećanja ne moraju da znače da neko govori neistinu. Ona su samo podsetnik da svi posmatramo život kroz sopstvenu perspektivu – baš kao kroz različite otvore na istoj ogradi.
Izvor: Naxi.rs
BONUS VIDEO
