Biografije poznatih Hercegovaca : Grof Sava Vladislavić – Raguzinski

Kada se spoje jedan ruski car, Hercegovac tamnih očiju i baroknih uvojaka, politička previranja i trgovačke veštine, pa se tome dodaju operske arije i poseta Dalekom Istoku, dobije se tek skica biografije koja zavređuje scenario uzbudljivog špijunskog trilera.

Srpski plemić Sava Vladislavić Raguzinski tokom 18. veka postao je tajni savetnik cara Petra Velikog i „njegova desna ruka”.

Najuspešniji je bio kao diplomata – razgraničio je rusko i kinesko carstvo, aktivno učestvovao u vojnim operacijama Ruskog carstva i realizovao potpisivanje mira sa Turskom.

Nije zaboravio ni korene – pomogao je srpsko školstvo, šaljući iz Rusije u Sremske Karlovce prve učitelje i udžbenike.

Bio je mecena mnogim umetnicima, a jedan od najvećih baroknih kompozitora i njegov savremenik – Antonio Vivaldi, posvetio mu je jednu od opera.

Posveta Vivaldija

„Kome bi moglo ostati skriveno, da se Vaša Eskselencija plemenitošću duha, mudrošću uma i lakoćom ophođenja, sa najdelikatnijim i najvažnijim intrigama kneževa, tako mudro nosila,a da je Vaše ime s velikim razlogom svuda tako ugledno postalo”, napisao je Vivaldi Raguzinskom u znak zahvalnosti za pomoć i podršku.

Opera „Istina u iskušenju” prvi put je izvedena pre tačno tri veka – u jesen 1720. dok je trajala Savina misija o potpisivanju konkordata Rusije sa papom u Rimu.

Vivaldi je tada živeo „pomalo skrajnuto” na severu Italije u Mantovi, ali žudeo da se vrati na venecijansku scenu, navodi Branko Vukomanović jedan od potomaka Save Vladislavića.

„Sava je u to vreme bio jako moćan i uticajan čovek, verovatno je da su se poznavali od ranije ili je on bio upoznat sa njegovim delom.

„On ga vraća u Veneciju na jedan velelepan način, obezbeđuje mu svoju palatu na Trgu svetog Marka gde su održavane probe, to nije bila samo novčana pomoć ili mecenstvo”, kaže Vukomanović za BBC na srpskom.

O Savinom uticaju govori i podatak da se našao na karikaturama venecijanskih umetnika iz perioda od 1715. do 1725. koje se danas čuvaju u bogatoj kolekciji britanske kraljice.

Skrenuo pažnju Rusije na Balkan

Na početku 18. veka Sava Raguzinski je verovatno bio najviše rangirani Srbin u Rusiji, ocenjuje Tatiana Popadeva, doktorantkinja na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).

„On nije rođen u Rusiji, došao je i uprkos tome što je bio stranac postao je veliki čovek u Rusiji, to je važno”, kaže Popadeva koja trenutno živi u Moskvi.

Iako ga u medijima nazivaju „ocem ruske obaveštajne službe”, ona smatra da to nije tačno, uprkos tome što je imao neke obaveštajne funkcije dok je sarađivao sa diplomatama u Carigradu.

„On je pre svega tada imao interes da Rusija brani pravoslavno stanovništvo u Otomanskom carstvu.

„To je najbitnija stvar, on je prvi skrenuo pažnju Rusije na Balkan”, kaže ova politikološkinja za BBC na srpskom.

Vetrovi burnih vekova koji su usledili učiniće da ga se slabo sećaju i u Rusiji, ali i Srbiji.

„Sava Raguzinski je iz senke, savetodavno mnogo pomogao srpskom narodu i zaista je zaslužio spomenike koji su mu podignuti – u Karlovcima, Gackom, Herceg Novom i Sankt Peterburgu.

„Nažalost, đaci i učenici vrlo malo znaju o tome, iako se pojavilo više knjiga i bila je i izložba o njemu”, kaže istoričar Žarko Dimić.

Između ostalih, nedavno je izašala romansirana biografija Velimira Ivanovića „Durbin grofa Save Vladislavića”, a u Galeriji RTS-a tokom leta je trajala izložba o njemu.

Koautor izložbe je Savin dalji potomak Branko Vukomanović.

Odakle je krenuo?

Za upoznavanje sa Savom Vladislavićem važan je i ambijent odakle njegova porodica potiče, navodi istoričar Žarko Dimić.

Vladislavići su plemićka hercegovačka porodica, a Sava se rodio na praznik posvećen Svetom Savi 1669. na imanju u blizini Gacka.

„Posle Kosovske bitke dobar deo sitnog plemstva se sklonio u Hercegovinu, to je Hum i Zahumlje”, kaže Dimić.

I usled novih najezda Turaka tokom narednih vekova, Srbi će se seliti dalje na zapad ili sever.

Prva velika seoba Srba iz 1690. godine dogodila se tokom Velikog bečkog rata kada se značajn deo srpskog stanovništva iz oblasti pod turskom upravom preselio u Habzburšku monarhiju na severu i Mletačku republiku na jugu.

Ovu seobu predvodio je srpski patrijarh Arsenije Treći Čarnojević.

Tada se i Savina porodica seli u Dubrovnik, gde se njegov otac Luka bavio trgovinom.

To će omogućiti mladom Savi da se školuje u Veneciji, tadašnjoj Mletačkoj republici, ali i da u mladosti poseti Francusku i Španiju.

Dobivši nešto novca da započne sopstvenu trgovinu, Sava odlazi u Carigrad sedište tadašnje Otomanske imperije.

Pošto je latinski naziv Dubrovnika Raguza, on tamo dobija nadimak Raguzinski, što znači – dubrovački.

Kao dobro obrazovan, ali i vešt trgovac, Sava upostavlja i mrežu saradnika, od kojih će prikupljati ne samo robu, već i podatke o flotama, lukama i političkim odnosima velikih sila – koje će kasnije znati kako da upotrebi.

Prosledio ih je Rusima, tačnije ruskim ambasadorima koje je tu upoznao, a zauzvrat dobio pravo slobodne trgovine u Rusiji.

Sava je u Turskoj, Veneciji i Francuskoj organizovao sopstvenu trgovačku mrežu koja se smatra prvom ruskom obaveštajnom službom, navodi se u katalogu izložbe Sava Vladislavić Raguzinski – diplomata Petra Prvog Velikog.

Karlovački mir

U to vreme u Evropi traje Veliki bečki rat od 1683. do 1699. između Osmanlija i hrišćanske Evrope – Svetog rimskog carstva, Rusije, Mletačke republike, Poljske i Litvanije.

Završava se mirom koji je potpisan u Sremskim Karlovcima na teritoriji današnje Srbije.

Karlovački mir iz 1699. smatra se jednim od najznačajnijih u istoriji Evrope.

Skopljen je između Austrije, Poljske, Venecije i Rusije – članica Svete lige, s jedne i Turske sa druge strane, uz posredovanje Engleske i Holandije.

Prvi put u istoriji u Sremskim Karlovcima se koristio okrugli sto za pregovore, a za svaku potpisnicu izgrađen je poseban ulaz.

Pregovori su trajali 72 dana tokom kojih je preminuo predstavnik Mletačke republike i on je sahranjen u dvorištu kapele, piše Nacionalna geografija.

„Prilikom potpisivanja Karlovačkog mira predstavnik Petra Velikog bio je izvesni Vladimir Bogdanović Voznjicin, ruski plemić.

„Patrijarh Čarnojević i srpski prvaci su stupili u kontakt sa njim i već su dobili za Srbe privilegije 1690. i on je na neki način zastupao interese Srba”, navodi Dimić.

Tada se Srbi pojavljuju ponovo na istorijskoj pozornici.

„Odjeci i refleksije tog događaja je da tad prvi put Srbi na direktnom političkom nivou učestvuju, jer su kao turski podanici prešli na stranu hrišćanstva i izdali svoje gospodare.

„Tako dobijaju privilegije za danak u krvi koji je srpski narod dao u bitkama i propatio”, opisuje on.

Savetnik u turbulentno vreme

U to „turbulentno i rovito vreme” velikog rata, kako ga opisuje istoričar, Vladislavić plete trgovačku mrežu po Evropi.

Godine 1708. Sava je prešao u Moskvu za stalno, a 1710. godine je dobio čin dvorskog savetnika, navodi se u biografiji sa izložbe u Galeriji RTS-a.

Već naredne 1711. dobija diplomatski zadatak – postavljen je za predstavnika Rusije u Moldaviji i Crnoj Gori.

U Prutskom pohodu u Moldaviji Rusija je doživela poraz protiv Švedske i baltičkih država kojima su Turci priskočili u pomoć.

Po nekim zapisima, bio je ugrožen život i samog cara Petra Velikog.

Zbog uspeha na bojnom polju Turci su tražili određene teritorije, ali i „glavu špijuna Save Vladislavića”, ne znajući da upravo sa njim o tome pregovaraju.

Teritorije su dobili, glavu nisu i potpisan je sporazum Rusije i Turske.

„Tada spašava glavu Petra Velikog fantastičnim pregovaračkim sposobnostima.

„Ostalo je zabeleženo, imate potpis turskog sultana, ruskog cara i Save kao garanta sporazuma”, kaže Vukomanović.

O tome je govorio i odlični poznavalac Savinog života Vladimir Davidović.

„On je rekao `zamislite danas potpisuju nešto Erdogan i Putin i na to se potpiše neki Srbin jer mu i jedna i druga strana veruju`, toliko je bio poštovan i moćan”, citira ga Vukomanović.

Srbi – potencijalni saveznici Rusa

U to vreme će Sava skrenuti pažnju cara na Balkan.

„Petar zna da je on Srbin i tad mu Sava ukazuje na srpsko pitanje da ovde na Balkanu postoji jedan pravoslavni hrišćanski narod kome i on pripada i koji bi mogao da bude veliki saveznik Rusije u budućim izlascima na toplo more”, kaže Dimić.

Tu se pre svega misli na Jadransko more i Crnu Goru današnju, objašnjava.

Prethodno, vekovne veze Srbije i Rusije uglavnom gajili srpski pravoslavni monasi koji su putovali u Rusiju da bi prikupljali pomoć za manastire.

U vreme Petra Velikog i posle Karlovačkog mira Rusija izlazi na svetsku pozornicu kao velika sila, Austrija se podiže vojno, vođa koji je sve to plaćao je bio papa, a Turci polako gube svoje pozicije.

Karlovački mitropoliti preko Save Raguzinskog traže pomoć za srpski narod u Habzburškoj monarhiji.

„Prema Petru Velikom idu mnoge molbe za pomoć u novcu jer se nalaze u jednoj katoličkoj državi, gde pokušavaju stalno Srbe da pokatoliče, iako je bila garantovana sloboda veroispovesti.

„Bile su potrebne i škole i tu se pojavljuje Sava kao sjajan čovek i veoma značajan koji je Petru Velikom objasnio da to treba da bude projekat Ruskog carstva”, navodi Dimić.

Knjige za Srbe u Karlovcima

Uz amin ruskog cara, Sava Vladislavić šalje knjige na prostor severno od Save i Dunava.

„Tad u Sremske Kalrovce stižu prvi bukvari i gramatike, gde počinju da se koriste u prvim školama koje se osnivaju.

„Malo kasnije, opet na molbu mitropolita i verovatno Vladislavića, Petar Veliki šalje i učitelje, jedan od njih bio je Emanuel Kozačinski koji je izveo prvu predstavu”, ističe istoričar.

Kozačinski je bio odlično obrazovani plemić poljskog porekla, koji je došao u Karlovce 1733. i ubrzo je počela sa radom slovensko-latinska škola – Collegium slaveno-latinum carloviciense.

Poznat je i po tome što je napisao Traedokomediju, koliko se zna – verovatno prvi dramski tekst novijeg vremena kod Srba, o smrti Uroša V, pripremio je sa učenicima i, prema svedočenju književnika i istoričara Jovana Rajića, izveo 1734.

Doveo Puškinovog pradedu

U Karlovcima i danas stoji spomenik Savi Raguzinskom , a odmah pored je spomenik ruskom generalu Peteru Vrangelu koji je živeo u 20. veku, ali je sudbinski povezan sa Vladislavićem.

„Oni su u dalekoj, ali vrlo značajnoj vezi.

„Da nije bilo Vladislavića, ne bi bilo Vrangela i Puškina, a to malo ljudi zna”, kaže Dimić, autor knjige „Srpsko-ruske veze tokom 18. veka”.

Na pijaci roblja u Carigradu, Sava Vladislavić je kupio dva crnčića i njih je poklonio Petru Velikom.

„On je bio zaista iznenađen, da vidi crnu rasu u Rusiji koja je sva bela i snegom i ovako”, prepričava ovaj istoričar i upravnik Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima.

Jedan od dečaka se zvao Hanibal i na dvoru je dobio priliku da se školuje, a kao mladića ga je Petar Veliki oženio sa jednom osiromašenom kneginjom.

„Njihov sin je bio jedan od admirala u ruskoj floti, iz te veze su i preci Puškina.

„General Vrangel je takođe potomak tog Hanibala”, dodaje.

Sava Vladislavić je doveo pradedu Aleksandra Sergejeviča Puškina, velikog ruskog poete.

Tokom boravka u Italiji dok je pregovarao sa papom Klimentom Jedanaestim, Sava Raguzinski je doneo u Rusiju statuu Afrodite – Venere iz Tauride iz 3. veka pre nove ere.

Zahvaljujući Savinom ličnom poznanstvu sa papom i pregovaračkim veštinama ona je umesto karavanom i kanalima crnog tržišta, u Rusiju stigla kao lični poklon pape caru Petru Velikom.

„To stoji na postamentu skulpture koja je danas jedna od najvažniji eksponata u Ermtažu”, kaže Vukomanović.

To je u Rusiji bila prva antička statua nage žene i dugo je krasila Letnji park – carsku rezidenciju u centru Sankt Peterburga.

Sava je doneo u Rusiju i sve ostale skulpture koje su nekada stajale u Letnjem parku.

Njegova palata bila je treća do carske – najbliži komšija cara koji nije bio familija, podseća Vukomanović.

Delila ih je palata grofa Apraksina, carskog ujaka.

Na tom prostoru je danas muzej Ermitaž, ali su ostali sačuvani podrumi palata.

„On je bio desna ruka, tajni savetnik cara i bio izuzetno moćan čovek.

„Kako je formirao balkansku politiku, tako je formirao i politiku prema Kini i vektori ruske politike su i danas praktičnu u tim okvirima koje je zadao Sava”, kaže Vukomanović.

Snažne veze sa Herceg Novim

Toplo more i Jadran jedan su od pravaca te balkanske politike, a baš tu je i Savina rodna Hercegovina.

On je za života ostao vezan za ovaj kraj, pa je nedavno izložba o Savinom životu i u Herceg Novom, biseru Boke Kotorske.

„U znak zahvalnosti i sećanja, u Herceg Novom mu je 2014. godine postavljen spomenik.

„Ovo obeležje ne nalazi se slučajno na pročelju crkve na Toploj, jer je čuveni grof bio je donator hrama i svoju majku sahranio je na ovom mestu”, rekao je Mirko Mustur, potpredsednik Opštine Herceg Novi, prenosi Dan.

Kroz ličnost grofa Save Vladislavića ogledaju „istorija i brojne veze ruskog i našeg naroda”, dodao je.

Vladislavić je crkvama u Herceg Novom darivao mnoge crkvene knjige Jevanđelje, litijski krst i putir koji se koristi za verske obrede.

Moguće zbog lične vezanosti za srpskog svetitelja Savu, želeo je da ga sahrane u obližnjem manastiru Savina, gde se čuva krst Svetog Save.

Koliko je pobožnost njemu bila važna govori i mišljenje grofa Apraksina koji je caru predstavio Vladislavića posle prvog susreta 1703. godine:

„Odlikuje se velikom pobožnošću, Bog upravlja njegovim srcem; on je znalac; i sav je predat zadatoj reči”, citira Vukomanović.

„Pa nije li to oličenje svetosavlja”, navodi on.

Sava je osnovao grad Trojickosavsk na tadašnjoj granici sa Kinom, kad je išao u misiju u Peking da se utvrdi granica i potpiše ugovor o trgovini.

Smešten je u dalekom Zabajkalju, blizu Bajakalskog jezera.

Nalazi se na istoku Sibira i sada je to na granici Rusije i Mongolije i danas se ovaj gradić zove Kjahta.

„Sava osniva grad na (praznik) Svete Trojice, a savsk je po Svetom Savi srpskom, podiže prvu crkvu koja nije pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve a koja je posvećena Svetom Savi.

„To je jedini grad u istoriji čovečanstva koji je posvećen Svetom Savi srpskom, nemamo ga mi u Srbiji”, kaže Vukomanović.

`Čovek mašte, koliko i realist`

Vukomanović je odrastao sa svešću da u porodici imaju slavnog pretka, a poslednjih nekoliko godina života posvetio je tome da Savu Vladislavića otrgne od istorijskog zaborava.

Prvi koji je odškrinuo ta vrata i osvetlio njegovo ime bio je Jovan Dučić, diplomata i možda njihov dalji zajednički rođak.

Srpski i jugoslovenski pisac i pesnik na osnovu tada dostupnih podataka napisao je knjigu „Grof Sava Vladislavić”.

U nadnaslovu monografije iz tridesetih godina 20. veka stoji opis „jedan Srbin diplomata na dvoru Petra Velikog i Katarine Prve”.

„Srbin Hercegovac, znači Mediteranac više nego Balkanac, čovek mašte koliko i realist, i čovek sna koliko i pozitivni stvaralac”, opisuje ga Dučić.

Vukomanoviću, inače prvom iz hercegovačke porodice koji je rođen i odrastao u Beogradu, deda stric je još 1988. ispričao o pretku koji je bio „grof u Rusiji”.

Sava Vladislavić je grofovsku titulu dobio 1725. od carice Jekaterine, pre nego što je poslat na misiju u Kinu – da pregovara o granici između dva carstva.

Branko tako, kao 16-godišnjak, saznaje da se njihova porodica nije oduvek prezivala Vukomanović, već Vladislavić, ali da su verovatno promenili prezime zbog krvne osvete.

„Postoji porodična legenda za koju želim da verujem da je istinita, da je Sara Vladislavić rodila blizance Vukomana i Duku i od Vukomana su Vukomanovići, od Duke Dučići, to je ono što je Dučić tražio.

„On je istraživao o Savi ispitujući sopstveno poreklo”, kaže Vukomanović

Sara je bila Savina snajka, supruga njegovog rođenog brata, oni su potomci te bočne linije po predanju koje se prenosilo s kolena na koleno.

I u Srbiji i u Rusiji malo poznat

Sava Vladislavić je preminuo 17. juna 1738. godine na svom imanju Matoksa u sanktpeterburškoj guberniji.

Pred kraj je živeo povučeno, jer su mu preminule tri kćeri.

Sahranjen je u Blagoveštenskoj crkvi – Nacionalnom panteonu Rusije, lavre Svetog Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Tatiana Popadeva je pre nekoliko godina učestvovala na konkursu naučnih radova koji se bio posvećen Savi Vladislaviću u organizaciji jedne nevladine organizacije.

Tada su mladi ruski stručnjaci, kaže, napisali većinu dobrih radova o tome koliko je Sava bio značajan u Rusiji, ali nije bilo šireg odjeka.

Posle te konferencije objavljeni su članci, bio je sniman i film, ali sve to nije imalo velikog uticaja da se rusko stanovništvo masovnije upozna sa njegovim radom.

„To je bila naučna konferencija, ali kad je reč o prosečnom čoveku kad sam pitala svoje prijatelje šta znaju o njemu – oni ne znaju ništa.

„Kada učimo istoriju Rusije u školama niko ne priča za Raguzinskog, nažalost”, kaže Popadeva za BBC.

O njemu se i na prostoru Balkana tek polako saznaje.

Izložba sa više od 100 dokumenata, slika, crteža i fotografija artefakta koji svedoče o impozantnom životnom putu, delu i zaveštanju „najmoćnijeg Srbina nakon Cara Dušana” prvi put je letos predstavljena srpskoj publici u Galeriji RTS-a.

Organizovana je zahvaljujući Nacionalnoj biblioteci Republike Burjatija i Predstavništvu Ministarstva spoljnih poslova Rusije u gradu Ulan Ude, prestonici ove republike Ruske Federacije na čijem se krajnjem jugu nalazi grad Kjahta, drevni Trojickosavsk.

Izložba je sada na turneji – bila je u muzejima u Gackom i Gradiški u Bosni i Hercegovini i Subotici.

Savin potomak, po obrazovanju ekonomista, prezadovoljan je odzivom na izložbe.

Ipak, navodi da bi posebno u srpskim školama o Savi Raguzinskom moglo da se uči gotovo iz svih predmeta, ne samo iz istorije.

„Učimo muzičko našu decu, dotaknemo se epohe klasicizma i baroka, zamislite nastavnica kaže `Deco, znate jednom Srbinu je Vivaldi posvetio operu`.

„Ili učimo geografiju Azije, pa kaže da je jedan Srbin napravio granica između dve najveće azijske države, takođe književnost – učimo o Puškinu, najvećem ruskom poeti, i kažemo da mu je on doveo pradedu, odmah bi se pažnja povećala, a Sava to zaslužuje”, zaključuje Vukomanović.