Novi Pazar kao moje Trebinje

Dugo putovanje Vladimira Gaćinovića počelo je u Trebinju sa skokovima do Dubrovnika, Bečeja, Novog Sada, Gradačca, Igala, Subotice, Niša, Pančeva, Kruševca, sve do Novog Pazara prenosi zurnal.rs

Koju stazu trenutno gazite, trnja ili orhideja?

– Uvek idem težim putem. U mom Trebinju važi pravilo da ako iz njega odeš ne vraćaj se ako ništa nisi uradio u životu. Moraš negde da pustiš korenje, da ostaviš trag. Možda je konzervativno, ali stvarno je tako. Slava me nije interesovala, a novac mi nikad nije bio motiv. Samo mi je važno da se ljudi oko mene osećaju prijatno.

Kao igrač promenili ste samo tri kluba (Leotar, GOŠK  Jug i Bečej), što je u poređenju sa današnjim standardima jako malo. Žalite li što bar deo karijere niste proveli u nekom od najvećih klubova, odnosno da li je otuda bilo poziva?

– Ne žalim. Sad da sam igrač i da dobijem poziv od Crvene zvezde i Partizana dvoumio bi se. U godini kad je Zvezda osvojila evropsku i svetsku titulu tom fenomenalnom timu na Marakani sam dao tri gola. Tada sam dobio otvorenu ponudu da pređem u šampionski sastav. Međutim, ja sam razmišljao ovako – gde ću tamo, da sedim na klupi! U to vreme na klupi su bili Ilija Ivić, Vladan Lukić, Vlada Stošić… Realista sam i uvek sam više voleo sigurnost. Bilo mi je dobro u Bečeju. Potom sam dobio poziv iz Vojvodine od trenera Milorada Kosanovića. Nisam otišao jer mi je Bečej legao, a kad meni nešto leži ja se tu parkiram i ne mrdam. Sad da dobijem poziv iz Saudijske Arabije rekao bih – neću, u Novom Pazaru mi je dobro!

Ko je „krivac” što ste se prepustili nesigurnom trenerskom pozivu?

– Moji roditelji su bili prosvetni radnici. Ako gledamo iz tog ugla logično bi bilo da sam otišao u doktore ili među arhitekte. Završio sam DIF i trenersku školu, pre toga građevinsko–tehničku i muzičku školu. Svirao sam gitaru sedam godina, ali kad sam je jednom ostavio više je nisam uzimao u ruke. U onome što me interesuje tu idem do kraja. Uvek sam imao afinitet prema trenerskom poslu. Glavni krivac što sam postao trener je moj prvi učitelj u Leotaru Dušan Radoja. On me je naučio šta je to fudbalska esencija. Uvek je govorio, i to mi je ostalo do današnjeg dana, da je u fudbalu velika razlika između znati i prepoznati. Te devize sam se držao i držaću se do kraja karijere.

Želju da se i u trenerskom pozivu dosegnu visine pojačali su startni uspesi sa Leotarom?

– Igračku karijeru sam završio sa 35 godina. Odmah sam postao asistent profesoru Miodragu Radanoviću u Leotaru. Bili smo prvaci Republike Srpske, a Profa mi je iako posvećen poslu davao dosta slobode u radu sa jako dobrim timom u kojem su bili Purke Stojanović, Pavle Delibašić, Slavoljub Đorđević, Kerkez, Milenković, Mulina, Krunić, izvinjavam se svima koje sam izostavio. Sledeće sezone bio sam pomoćnik Miletu Jovinu, tada smo osvajili prvu titulu Premijer lige BiH. Kad je Leotar finansijski utanjio dobio sam priliku da prvi put vodim seniorski tim. Negde u to vreme sin Mijat imao je šest godina. Prepoznao sam u njemu nešto specifično i odmah odlučio da krenem sa radom u mlađim kategorijama. Želeo sam da Mijat ne ode rano iz domaće sredine, cilj je bio da prvo savlada sve veštine i tek kad procenim da je vreme krene dalje. Deset godina bio sam direktor omladinske škole i istovremeno vodio sve mlađe selekcije Leotara. Tada su počinjali momci koji danas imaju lepe karijere, pored Mijata to su bili Cimirot, Mrkajić, Mihojević… Taj tim osvojio je mnogo turnira, pobeđivali smo velike evropske klubove, Zvezdu i Partizan. Kad je Mijat napunio 15 godina stigao je poziv za reprezentativnu selekciju BiH u njegovom uzrastu. Malo kasnije traže ga iz Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine, onda sam presekao i izabrao Novi Sad.

Malo se zna o periodu koji ste proveli u radu sa talentima Vojvodine?

– Pre svega, važno je reći da sam otišao u Vojvodinu iz zone komfora. Međutim, video sam cilj. U Vojvodini su to prepoznali, pa su mi dali generaciju 1997. godišta u kojoj su bili Vanja Milinković–Savić, Đurišić, Zličić, Mijat je bio prinuđen da pola godine čeka papire od UEFA kako bi im se pridružio. Posle samo godinu dana rada dobio sam da vodim generaciju ’95. U njoj je bio i Sergej Milinković–Savić, ali kao 30. igrač. Procenjeno je da je netalentovan, tačnije, talentovan za futsal. Odmah sam to ispravio. Iz te generacije 11 igrača je potpisalo profesionalni ugovor sa Vojvodinom. Između ostalih, Rockov, Pankov, Gaćinović, Kordić, Spremo, Kosović, Kočović, Makarić, Asani… Bilo je to vreme prepoznatljivosti škole Vojvodine i zbog trenera koji su radili u klubu, osim mene tu su bili pokojni Milan Kosanović, Zoran Vasiljević, pokojni Jovo Šarčević, Zlatomir Zagorčić i Duško Grujić. U toj školi ponikao je Mirko Ivanić, i mnogi drugi igrači.

Inostranstvo kao igraču, ali i kao treneru, za vas je bilo daleko kao da je to neka planeta sunčevog sistema?

– Hendikep je što se kao igrač nisam okušao u Evropi. Moj problem je što moram da znam kulturu zemlje u koju idem. Nigde ne idem ako nisam 100 posto spreman za tu sredinu.

Ipak ste dve godine kao asistent Aleksandra Veselinovića proveli u litvanskoj Suduvi?

– Sa Veselinovićem sam bio saigrač u Bečeju. Imali smo dobru saradnju. Kad je on otišao nisam želeo da ostanem u Suduvi. Došli smo u Vojvodinu, ubrzo i u Spartak.

Sa Spartakom ste debitovali na superligaškoj sceni, možda ste i najstariji debitant u našem najjačem rangu.

– Veselinović je pred početak plej–ofa otišao u Vojvodinu, a ja sam nastavio da vodim Spartak. Bili smo peti u osnovnom delu, a četvrto mesto je vodilo u evropske kvalifikacije. Ne verujem da je iko verovao da možemo da iznenadimo. U prva tri kola pobedili smo Voždovac, Vojvodinu i Napredak, i na kraju bili  četvrti.

Posle kvalifikacija za Ligu Evrope i pobeda nad Kolerajnom, praškom Spartom i poraza od Brondbija etablirali ste se na trenerskoj mapi Srbije. Eliminacija Sparte i danas je podvig koga se rado sete svi zaljubljenici u fudbal. Šta se desilo?

– To je nešto što ne može da se zaboravi. Direktor Sparte u to vreme bio je Tomaš Rosicki, a igrali su Stančiu, Kanga, naš Plavšić i dosta čeških reprezentativaca. Pobedili smo u Subotici 2:0, a moglo je da bude i 6:0. I volim što se tako završilo jer sam mislio da bi u revanšu oni mogli da nam daju osam komada. Svi su očekivali da ćemo u Pragu parkirati autobus, a mi smo otišli da napadnemo. Kad je Sparta vodila 2:0 čekao se treći gol, a onda je danas poznati sudija Ištvan Kovač dosudio čist penal. Čečarić je bio siguran. Bila je to senzacija nad senzacijama. Uvek se rado setim Praga i izraza lica Rosickog, koga smo sreli po dolasku na stadion, na kome je iz ne znam kojih razloga pisalo – zar od ovih da izgubim!

Bajku ste živeli i živite u Novom Pazaru?

– Za svaku utakmicu se pripremam temeljno, toliko da verujem da tako ne radi ni Anćeloti. Vara se svako ko misli da su rode donele ovih 2:1 protiv TSC-a. Dva meseca nisam išao kući u Novi Sad. Za to vreme sam uradio mnogo oko priprema utakmica i ekipe.  Osmišljavam svaki meč – gde napadamo, kako ćemo se braniti, kako ići u tranziciju, gde bi mogao da se izvrši pritisak. Na poluvremenu u Bačkoj Topoli video sam da je TSC bolji tim. Nemam problem to da kažem, ali verujem da možemo da preokrenemo. Rekao sam momcima da pojačamo odbranu, korigujemo neke stvari i onda će doći naših pet minuta, ostalo ste videli.

Koliko se tim Novog Pazara razlikuje u odnosu na onaj koji ste vodili pre tri godine?

– Dijametralno su različite ekipe tad i sad. Igramo drugačije jer su drugačiji tipovi igrača. Adem Ljajić je jedan i jedinstven. Ne treba mi 11 Ljajića, potrebno mi je 11 najboljih. Važno je da se svi ostali osećaju bitnim, da znaju šta im je posao, i da to rade najbolje što mogu. Razgovaram svakodnevno sa svima, koliko sa onima koji su prvom timu isto toliko i sa onima koji nisu. Svako ko daje 100 posto u sebi ima minimum još 30 posto skrivenih rezervi za koje i ne zna da ih ima. Uspevam i to da dobijem, jer im verujem i oni veruju meni. Ogromnu podršku dobijam od članova stručnog štaba Vlade Brankovića, Stefana Petrovića, Miljana Đurovića, Radosava Ćirice, kao i od predivnih ljudi kakvi su Fikret Međedović, Emir Bihorac, Semir Gusinac, i svih ostalih direktno i indirektno uključenih u rad kluba. Volim što su svi na istom putu, niko ne vuče na svoju stranu i ne gleda lični interes. Po tome je ovaj klub jedinstven.

U Novom Pazaru utisak je da ne postoji niko ko ne zna ko je Vladimir Gaćinović. To sigurno prija?

– Kad idem gradom osetim poštovanje i iskrenost kakvo nigde nisam doživeo. Na sentiment svako može da me osvoji. Ako me neki grad podseća na Trebinje to je Novi Pazar. Prosto osećam tu dobrotu ljudi, zato je moja odgovornost troduplo veća nego u nekim drugim sredinama. Želim takvim ljudima da vratim za pažnju, želim da ih učinim srećnim. Najviše pripadam Kačnju, selu u Hercegovini, odakle vodi poreklo moja porodica. Međutim, ne krijem, da se ostali ne naljute, da nigde nisam tako poštovan kao u Pazaru. A i baš me briga ako se naljute, iskren sam i ono što mislim to i kažem. Često sam znao da se razočaram u ljude kojima sam ostavio srce na dlanu, na takvu situaciju ovde nisam naišao.   

Oktobra 2022. godine iznenada ste napustili Novi Pazar iako ste imali izvanredne rezultate. Svi igrači su se okupili i u znak duboke zahvalnosti vam poklonili ručni časovnik. Pored poklona stajale su i ispisane reči: Šefe, hvala za sve! Tvoji samuraji. Otkud samuraji i čuvate li tu uspomenu?

– Kad sam dolazio u Novi Pazar znao sam da dolazim u „fudbalski ratničku sredinu”. Takva je i moja Hercegovina. Ovde mi trebaju samuraji, za neke druge sredine drugačiji tipovi. Sat čuvam na vidnom mestu, a na ruci je samo u specijalnim prilikama, onda kad se osećam srećno – zaključio je Vladimir Gaćinović.