Najmlađi ima samo 12 godina! Stručnjaci kažu da deca najčešće preko kladionica ulaze u svijet kockanja i upozoravaju da je u pitanju bolest zavisnosti podjednako opasna kao alkohol ili droga.
Olivera Sbutega Filipović iz Specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti upozorava da u tu bolnicu dolaze pacijenti sa 17, 18 godina sa već razvijenim oblicima zavisnosti.
Ističe da se akcenat mora staviti i na porodicu – popunjavanje tiketa s roditeljima nije igra, jer se djetetu stavlja do znanja da i ono može tako da se ponaša i da to nije opasno.
Svaki treći učenik prvog razreda srednje škole redovno se kocka, pokazalo je istraživanje Instituta „Batut“. I kada je riječ o alkoholu, među djecom do 15. godina podaci su zabrinjavajući, prenosi RTS.
Svaki treći učenik prvog razreda srednje škole redovno se kocka, pokazalo je istraživanje Instituta „Batut“. I kada je reč o alkoholu, među decom do 15. godina podaci su zabrinjavajući.
Razgovor Gordane Stijačić s Oliverom Sbutega Filipović
Uprava igre na sreću Ministarstva finansija donela je odluku da, prema Zakonu o igrama na sreću, minimalna udaljenost kladionice, igraonice ili automat-kluba od školske ustanove ne sme biti manja od 200 metara.
Nažalost, deci su i pored toga kladionice lako dostupne.
Olivera Sbutega Filipović ističe da u Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti dolaze pacijenti sa 17, 18 godina sa već razvijenim oblicima zavisnosti što znači da su krenuli mnogo ranije.
Ukazuje da za to postoji mnogo razloga i da se bolesti zavisnosti ne mogu pripisati uvek jednom faktoru.
„Jedno su genetski činioci, ono što što smo dobili rođenjem i na njih ne možemo puno da utičemo. Faktori sredine, ono u čemu živimo, kako rastemo i razvijamo se je ono o čemu treba da pričamo i što može dovesti do razvoja bolesti“, upozorava doktorka.
Takođe, napominje i da je u dečjoj prirodi prisutna radoznalost i da će mladi adolescenti najčešće reći da su zbog toga počeli da se kockaju, odnosno da se klade.
Uloga porodice ključna
Međutim, ističe da se akcenat mora staviti i na porodicu, kakvu poruku dete dobija od roditelja – koliko je uopšte upućeno da kockanje i klađenje može biti rizično.
„Vrlo ćete često čuti od roditelja – pa bolje je da popunjava tikete nego da uzima neku psihoaktivnu supstancu, odnosno drogu. Zavisi i da li dete u svojoj najbližoj okolini ima figure roditelja ili bilo koga ko provodi vreme na ovakav način“, navodi Sbutega Filipovićeva.
Upozorava da popunjavanje tiketa s roditeljima nije igra i da se na taj način detetu stavlja do znanja da i ono može tako da se ponaša i da to nije opasno.
„Dete, taj svetleći objekat, kladionica, podseća i na igraonicu. Onda kreće u školu gde i njegovi drugovi pričju o tome. Period prelaska iz osnovne u srednju školu je veoma kritičan i tada roditelji moraju da obrate posebnu pažnju“, naglašava doktorka.
Kako da roditelji prepoznaju simptome kod dece
Da bi prepoznao problem, za roditelja je veoma važno da zna kako se njegovo dete ponašalo dok nije imalo problem, na koji način i s kim provodi vreme, kako troši novac za džeparac.
Obično, kaže dolazi do promene u ponašanju u smislu pada školskih aktivnosti i efikasnosti, zbog čega je škola veoma važna u sugerisanju nekih promena kod deteta.
„Takođe, dolazi do pojačane nervoze, razdražljivosti deteta, zanemaruje ranije prioritete. Zatim, novac vrlo lako može da nestane iz kuće i to su uglavnom manje količine novca. Adolescent neće prvo zakucati zelenašima na vrata, nego će upravo uzeti novac od roditelja“, objašnjava doktorka.
Dodaje i da se često dešava da deca prodaju zlato iz kuće ili neke svoje lične stvari, kao što je mobilni telefon ili laptop i to roditeljima treba da ukaže na pažnju.
„Deca obično verbalizuju neku radoznalost – otišli su prvi put s društvom, prate sport, neki vam neće ni znati tačan odgovor na to, razlozi su koje oni obično iznose, kaže Sbutega Filipovićeva.
Kako djeci pomoći
Savetuje da je vrlo važno da roditelji pažljivo reaguju, da nemaju napadački stav prema detetu, da ga saslušaju i da imaju razumevanja.
„Ne očekujemo da će dete hteti da ode u ustanovu koja se bavi bolestima zavisnosti i to je vrlo teško. U bolnici postoji i savetovalište, tako da roditelji mogu da dođu i bez deteta“, ističe ona.
Kockanje je, naglašava, adiktivno samo po sebi i ta žudnja za dobitkom i uzbuđenje tera osobu da takvo ponašanje ponavlja.
U početku su to prijatna osećanja, ali kasnije postaju navika i prave se dugovi i više se ne kocka iz strasti i žudnje nego i zavisnosti i ideje da će se na taj način izvući iz dugova i sebi pomoći.
„To svakako nije tačno, ovo je ipak bolest i teško da će neko sam moći da izađe iz toga“, zaključuje Sbutega Filipovićeva.
Izvor: Glas Srpske
BONUS VIDEO
