Svi imamo pesmu koja nas vrati u prošlost ili nas u trenutku oraspoloži. Prema jednoj teoriji, razlog za to krije se u načinu na koji naš mozak reaguje na muziku, njegovi talasi usklađuju se sa ritmom i melodijom, stvarajući mnogo dublju vezu nego što se ranije mislilo.
Da li ste ikada imali osećaj da vas neka pesma „pogađa pravo u srce“? Možda to i nije samo metafora.
Naučnici sada sugerišu da muziku ne doživljavamo samo kroz sluh, naši moždani talasi zapravo se sinhronizuju sa ritmom, tonovima i harmonijom pesama koje slušamo. Drugim rečima, muzika bukvalno ulazi u rezonancu sa našim telom.
Muzika se često naziva univerzalnim jezikom – ljudi iz različitih kultura instinktivno reaguju na ritam, a čak i mala deca spontano poskakuju u ritmu muzike. Prema teoriji neuronske rezonance (Neural Resonance Theory – NRT), muzičke strukture koje doživljavamo kao prijatne zapravo „odjekuju“ u obrascima moždanih talasa.
„Ova teorija sugeriše da muzika nije moćna samo zato što je čujemo, već zato što naš mozak i telo postaju muzika“, objašnjava Karolin Palmer, neurološkinja sa Univerziteta Mekgil u Kanadi. „To ima velike posledice za terapiju, obrazovanje i tehnologiju.“
Šta to konkretno znači?
Istraživači su u naučnom radu objavljenom u časopisu Nature Reviews Neuroscience prikazali kako različiti delovi mozga reaguju na različite aspekte muzike – od tempa do visine tona.
Sporiji moždani talasi (npr. u korteksu) usklađuju se s ritmom, bilo da se radi o otkucajima koje osećamo dok plešemo ili ritmu bubnja. Brži talasi reaguju na visinu tona – od dubokih do vrlo visokih zvukova i to u različitim delovima slušanog sistema: od moždanog stabla do pužnice u unutrašnjem uhu.
Rezultat?
Naš mozak doživljava muziku kao prirodan i prijatan obrazac, čak i ako nemamo nikakvo muzičko obrazovanje. Zato muzika ima moć da izazove zadovoljstvo i emocije – od najranijeg detinjstva do starosti.
Kako učimo ritam?
NRT prepoznaje i važnost kulture. Jednostavni ritmovi, poput onih na koje instinktivno tapšemo ili njišemo bebu, pojavljuju se ranije i lakše. Složene ritmičke strukture (poput metra u određenim muzičkim tradicijama) uče se s vremenom, a mozak se s njima vremenom usklađuje – ovaj proces autori zovu podešavanje (attunement).
Teorija objašnjava i zašto osećamo potrebu da se pokrenemo kad čujemo određenu pesmu – fenomen poznat kao „groove“. Kada ritam malo odstupa od očekivanog, mozak mora da „popuni praznine“, i tada nastaje najizraženija želja za kretanjem. Ako ritam previše odstupa – pesma postaje konfuzna. Ako je previše predvidiva – postaje dosadna. Zato je, recimo, pop muzika često „taman“ u sredini.
Muzika kao alat za zdravlje i povezivanje
Ova teorija može da pruži važne uvide u neuroznanost i ljudsko ponašanje, kao i u veze između tela i uma. Istraživači ističu da muzika ima jedinstvenu moć da izrazi emocije, ojača veze među ljudima i doprinese očuvanju mentalnog zdravlja.
Drugim rečima, muzika ne samo da nas pokreće – ona nas i spaja, umiruje, leči i povezuje sa sobom i drugima.
Izvor: Naxi.rs
BONUS VIDEO
