Porodica Prcović iz sela Pridvorci kod Trebinja proizvodi domaće pecivo i brašno samljeveno u mlinu iz 1477. godine, koji je kroz vijekove, uz poljoprivredne proizvode, hranio ovaj kraj i bio u funkciji sve do devedesetih godina.
„Nakon tridesetak godina su moj otac i ostali mještani Pridvoraca 2019. godine odlučili da obnove mlin, u kome su svi odmah počeli da melju žito za sebe, a moja porodica je došla na ideju i da pšenicu i kukuruz uzgajamo sami i od njih pravimo i brašno, ali i različita peciva, a onda smo u Nevesinju počeli kupovati heljdu i raž, jer ova žita ne uspijevaju na ovako niskoj nadmorskoj visini“, priča Danilo Prcović.
Iako mladi, i on i njegova sestra svake subote na trebinjskoj pijaci prodaju ogromne količine hljeba i uštipaka od domaćeg brašna, za koje, kako kažu, ni sami ne znaju tačan broj, jer su količine baš velike.
Ovaj posao je u startu bio mali porodični biznis porodice Prcović, u kojoj se zna ko šta radi, pa su Danilo i njegova sestra subotom na pijaci, ali i pomažu roditeljima, pa Danilo pomogne ocu i u mlinu, a njegova sestra majci kod kuće, pri pravljenju peciva.
„U početku smo prodavali samo brašno od koga smo pekli peciva i pržili sebi uštipke, ali su nas ljudi, dolazeći da kupe brašno, pitali zašto ne proizvodimo i peciva, naročito oni iz Dubrovnika i Herceg Novog, pa su nas čak i pitali možemo li to preko granice dovoziti, jer bismo na njihovim pijacama prolazili još mnogo bolje“, nastavlja Danilo.
Prcovići su tako došli na ideju da proizvode i hljeb i uštipke, pa ih subotom dovoze na trebinjsku pijacu i od toga su napravili pravi brend.
Danilo, međutim, ističe da oni i ovako prolaze odlično i da su na ovaj način posao razvili tako dobro da razmišljaju da svoje proizvode na pijacu iznose i još nekim danom u sedmici, o čemu će naknadno odlučiti.
„Mi smo prvo počeli prodaju brašna u mlinu, ali je to bio mali problem, jer bi nas mušterije zvale telefonom, pa dok nas nađu, tako da smo odlučili da napravimo ovaj štand na pijaci i tu donosimo i brašno od domaće pšenice i kukuruza, kao i heljde i raži koje nabavimo iz Nevesinja“, kaže ovaj vrijedni mladić.
Hljeb i uštipke su ranije pripremali kod svoje kuće, ali je potražnja odmah porasla toliko da to jednostavno nisu mogli postići na taj način i došli su na novu ideju da u svome selu naprave malu pekarsku radionicu.
Budući da su od prodaje sakupili nešto novca, počeli su nabavljati i mašine, pa su u svoju malu radionicu nabavili i peć i mikser, a onda i takozvanu dagaru, koja služi za prženje uštipaka, a koja radi na plin i prži uštipke na suncokretovom ulju.
„Sada mlin radi, kako bi se kazalo, punom parom, mada bi mogao raditi i brže, pod većim vibracijama, jer, kako su stari ljudi pričali, mlin je mogao na sat vremena samljeti stotinu kilograma brašna, ali mi ne želimo da sve to forsiramo, pa regulišemo tok vode na malo manju brzinu i ponovo sve postignemo u optimalnim rokovima“, nastavlja Danilo priču.
Budući da ovaj hljeb iz domaće radinosti može stajati najmanje pet dana, a mušterije tvrde da to može biti i cijela sedmica, nerijetko im se dešava da kupci iz Herceg Novog, Dubrovnika, ali i oni iz Trebinja, kod Prcovića kupe i sedmične potrebe za hljebom.
„Ima ljudi koji kupe osam do deset vekni, kako bi namirili sedmične potrebe, od subote do subote, iako često pitaju da li dolazimo još nekim danom u sedmici kako bi se vratili u dodatnu kupovinu, tako da razmišljamo da na pijacu izlazimo još nekim danom u sedmici, o čemu ćemo obavijestiti svoje mušterije“, završava priču Danilo.
Izvor: Nezavisne
BONUS VIDEO
