Niko sa sigurnošću ne zna kada se poljubac pojavio među ljudima. Stavljanje usana na drugu osobu, bilo iz ljubavi ili prijateljstva, nije univerzalna pojava u svim kulturama, što ukazuje na to da je poljubac možda više kulturna navika nego instinkt.
Ipak, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Bonoboi i šimpanze takođe se ljube, što je, prema mišljenju primatologa i evolucijskog psihologa Adriana Lameire sa Univerziteta u Vorviku, dovelo do jedne potpuno neočekivane teorije o porijeklu poljupca.
Naime, Lameira smatra da je primitivni oblik ljubljenja nastao tokom ritualnog međusobnog čišćenja kod naših predaka. Kada bi primat koji čisti naišao na nešto što je trebalo očistiti, prislonio bi usne na kožu drugog.
Iako je takav način higijene vremenom postao nepotreban, završni dodir usana nikada nije nestao.
„Higijenska uloga čišćenja vremenom se smanjivala zbog gubitka krzna tokom ljudske evolucije, ali su kraće sesije verovatno zadržale završnu fazu u vidu ‘poljupca’“, navodi Lameira. „Na kraju je upravo to ostao jedini trag nekadašnjeg ritualnog ponašanja za jačanje društvenih i porodičnih veza kod predaka čoveka.“
Postoje zapisi o ljudskom ljubljenju stari nekoliko hiljada godina, što znači da se ovaj običaj održao kroz vreme i promene trendova. To otvara pitanje – zašto?
Ranije teorije su tvrdile da je poljubac nastao iz običaja da majke žvaću hranu za bebe pre hranjenja. Međutim, sam čin ljubljenja podrazumeva izbacivanje usana i blago „usisavanje“, dok je pri hranjenju potreban suprotan pokret – izbacivanje hrane, što ovu teoriju čini manje uverljivom.
Druga pretpostavka bila je da je poljubac evoluirao iz njuškanja druge osobe kao vida društvene procene, ali tada se postavlja pitanje – zašto bi u tome učestvovala usta?
Umesto toga, Lameira smatra da je poljubac nastao kao oblik umirivanja i potvrđivanja bliskosti. Ljudi i drugi primati su društvena bića i imaju rituale koji jačaju njihove veze, a kod primata je najčešći oblik tog povezivanja upravo – međusobno čišćenje.
„Čišćenje podrazumeva uklanjanje nečistoća iz krzna druge jedinke“, objašnjava Lameira. „Time se uspostavljaju savezi, hijerarhija i osećaj pripadnosti, uz oslobađanje endorfina koji smanjuju stres i povećavaju osećaj bliskosti.“
Ljudi, u poređenju sa drugim primatima, provode čak 89% manje vremena u međusobnom čišćenju. Razlog je jednostavan – nemamo krzno, a imamo razvijene načine lične higijene. Ipak, kako smo izgubili krzno i smanjili potrebu za međusobnim čišćenjem, moguće je da je jedan deo tog rituala ostao sačuvan.
Jedan od tih ostataka je ono što Lameira naziva „završni poljubac negovatelja“. Iako je fizičko uklanjanje prljavštine postalo suvišno, sama navika završavanja rituala blagim prislanjanjem usana je opstala.
Iz toga se, sasvim prirodno, mogao razviti poljubac u usta.
Koliko god ova teorija zvučala odbojno, deluje podjednako uverljivo kao i prethodne. Možda nikada neće biti moguće da se sa sigurnošću dokaže ova pretpostavka, ali se dalja istraživanja ponašanja primata mogu koristiti za dodatno razumevanje.
„Za buduće razumevanje evolucije ljudskog poljupca, važno je sagledati širi društveni, kognitivni i komunikacijski kontekst naših predaka“, zaključuje Lameira.
Studija je objavljena u časopisu Evolutionary Anthropology.
Izvor: Naxi.rs
BONUS VIDEO
